misliLica

Generacijske diskusije

Vreme je praznika. Vreme koje simboliše darivanja, porodična okupljanja, sneg, bogatu trpezu i pripreme za dijete. Često su porodična okupljanja u takvoj atmosferi neizbežna prilika za diskusije. U mojoj porodici takve razgovore najčešće vodimo tata i ja, a zovemo ih "konstruktivne diskusije". U poslednje vreme tema lične ostvarenosti "nas mladih" više od par puta "našla se za našim stolom" i iako mi nije donela pobedu u debati, donela mi je inspiraciju za ovaj post.

Ne zato što nije zadovoljan mojim postignućima do sada, već zato što me ne tako retko poistovećuje sa "današnjom omladinom", tata i ja smo skoro uvek neistomišljenici. Tata je pripadnik onih generacija koje su sa svojih 25 godina mogle da se pohvale stabilnim poslom, sopstvenim automobilom, statusom oženjenih, redovnim letovanjem i zimovanjem, nijednim ispadom u saobraćaju i niti jednom vožnjom pod alkoholisanim stanjem. Pretpostavljam da kazne zbog prebrze vožnje nisu imali jer su vozili Zastavu 750. Ne mogu poreći da je tatin stil života za pohvalu, ali problem nastaje kada dođemo do teme zabave. Tata je preponosan što mu je "ćera" skoro doktor, profesionalno uspešna, udata, sposobna i što zna da kuva, ali ne može a da je ne iskritikuje kada uveče izlazi, a vraća se kući posle ponoći u sred radne nedelje i kada popije više od jedne čaše alkohola. Isto tako, ne odobrava mi kada branim prijatelje koji su na pragu ili uveliko u tridesetim, a još uvek nisu zaposleni, studiraju i žive od roditeljskog džeparca. To su one generacije koje ne prihvataju  da je neko iz mog bliskog okruženja pripradnik gej populacije, da iko normalan može slušati Lady Gagu, trošiti retko slobodno vreme na internet ili držati mobilni telefon u rukama preko 10h dnevno, a knjigu retko kad. I mnogo je još tema zbog kojih se "konstruktivna diskusija" iz prvog pasusa rasplamtava. Međutim, iako sam za svog tatu pripadnik te "današnje omladine", nisam se preterano uzrujavala zbog njegovog stava, jer sam sigurna da svako normalan i zreo može sam da odredi šta je za njega dobro a šta ne, u šta može da veruje, kome posvećuje vreme i čemu teži. Onda su usledili događaji koji su poljuljali moj stav i ubedili me da smo suočeni sa najvećom revolucijom društvenog i kulturnog poretka do sada.

Scena večere iz filma Amarcord (1973), Federico Fellini

U društvu koje je izgubilo mnoge moralne vrednosti, svakodnevno se suočavamo sa morem loših vesti. Tuča mladića sa smrtnim posledicama, saobraćajna nesreća usled prebrze vožnje, nestanak maloletne devojčice protekle noći, smrt usled vožnje pod alkoholisanim stanjem, tuča na utakmici, smrt navijača, napad na starca od strane maloletnika itd. Sve su ovo vesti sa naslovnih strana dnevnih novina i vesti o kojima svi pričaju, koje svi share-uju i koje svi nalaze pravo da komentarišu. Iako takve teme izbegavam komentarisati, jedna temu koja je skoro potresla marketinške krugove Srbije i širu javnost, nalazi mesto u ovom postu. Reč je o kampanji “Neke stvari radiš samo kad si mlad. Samo za mlađe od 30: Mega, Giga i Ultra tarife”.

Sa stručnog stanovišta, možda bi se moglo reći da TV reklama uspešno šalje ključnu poruku targetiranoj publici. Kreatori kampanje jako su zadovoljni uspehom koji je postignut kod ciljne publike. Sa PR stanovišta, publicitet koji je kampanja postigla verovatno je najveći do sada. O ovome se priča i priča već neko vreme. Produkcijski, TV reklama urađena je besprekorno. Najveći problem stvara key visual sa jednog od oglasa, na kojem tri mlade i lepe devojke vrše malu nuždu na muškim pisoarima.  Kreativna genijalnost ili potpuni neukus? Odgovor većine je ovo drugo, a argumentacije su različite. Moja argumentacija zasnovana je na skorašnjim razgovorima sa nekoliko kolega i prijatelja, koji se bave marketingom, koji su mlađi od 30 godina, te je i njima VIP uputio poruku, i koji su me ostavili bez teksta svojim komentarom. Većina njih postala je setna nakon gledanja ove reklame jer su shvatili šta sve nisu uradili do sada. Nisu se tetovirali, nisu bili zalepljeni za plafon, nisu u donjem vešu jurili gologuzog dečka/devojku, niti su mokrili u javnom toaletu suprotnog pola. Da li je moguće da koncept "modernosti" i mediji tako suptilno i neopaženo vrše preoblikovanje mladih, stvarajući im komplekse zbog neučinjenog ili dajući im osećaj da su "in" zbog učinjenog? Izgled da da. Da li je moguće da mlade ljude kao društveni segment, jedino može uzdrmati komunikacija sa elementima pornografije, nasilja, umišljene modernosti? Izgleda da da. Ako društveni uticaj ove reklame zanemarimo, pretpostavljam da će većina javnosti koja poznaje ličnost Vip brenda reći da nije iznenađena ovom kampanjom. Ličnost koju je Vip brend komunicirao uglavnom je bila mladalačka, za korak ispred, avanturistička, moderna i nadasve drugačija, posebno kada pričamo o telekomunikacijskim brendovima. I ova kampanja opravdava takvu ličnost, te možemo pohvaliti konzistentnost brend komunikacije. Ali ono što ne mogu eliminisati jeste činjenica da živimo u društvu već srozanih moralnih vrednosti, u kojem jedan brend ne može sebi dozvoliti podsticanje ovakvih modela načina ponašanja. Da, živimo u digitalnom dobu u kojem nam je sve dostupno jednim klikom na miš i u kojem se sve meri brojem klikova, deljenja, komentarisanja, praćenja, ali da li je to dovoljan razlog da uradimo baš sve da bismo zadobili efekat viralnosti i bezbroj klikova? Etika u oglašavanju odavno je tema o kojoj stručna javnost diskutuje, ali očigledno je da ni propisi ni pravila ne pomažu da gledamo manje nepristojnih, nemoralnih i neukusnih oglašivačkih poruka.  

Iako su mnogi našli za shodno da komentarišu ovu temu, u najvećoj meri bih se složila sa Mirjanom Bobić Mojsilović, koja kaže da "Mediji uče našu decu da budu promiskuitetni, pijani, istetovirani, izbušeni i glupi kao noć i da jedino što mladi čovek mora da uradi pre tridesete je da shvati šta mu rade mediji." Ako se roditelji, nastavnici i mediji smatraju edukatorima mladih, onda zaključujem da se učešće ove tri strane značajno promenilo u poslednjoj deceniji. Mediji danas vode sa značajnom razlikom. Nadam se da je razlika dostižna i da će se roditelji i nastavnici izvući nekom trojkom u poslednjim minutima. To je možda jedini način da se promene posledice koje reality show emisije koje zabavu baziraju na elementima pornografije i oglašavanja sa sex apelima, imaju na današnju omladinu.

Kao zaključak, iz profesionalnog ugla reći ću da je ideja kampanje odlična, ali realizacija ni približno dobra. U krajnjem slučaju, kao neko na pragu tridesetih još uvek spadam u ciljnu grupu kampanje, pa smem reći da je poslata poruka potpuno promašena. Ne prihvatam stereotipe, prihvatam opklade i trudim se da obaram rekorde, ali neću potrčati za novim Mega, Giga i Ultra tarifama sa neograničenim minutima u mreži, neograničenim SMS-ovima i puno MB za surf! Jedino što ću uraditi nakon analize ove kampanje, jeste da ću priznati tati da je u ovoj konstruktivnoj diskusiji pobednik.

Do čitanja,

J.